Miodrag Petrovic Ckalja je u jednom svom intervjuju pricao o tome kako je sve vreme dok je trajala serija stvarao i dopunjavao svoj lik, citajte o tome:
Ja sam oko tri meseca sa Pajom (Vujisić, p.a.) snimao Kamiondžije u Tranšpedu, to je s leve strane ka Nišu, špediciji koja je vozila za inostranstvo velikim krstaricama. Mi smo sa njima živeli, jeli u njihovom restoranu. Sve sam ja to upijao. Od svakog tog čoveka uzeo sam ponešto i napravio lik. Sastavio sam ga od hiljadu delova i kažem reditelju, Milu Đukanoviću, zove se isto kao i ovaj, ovaj iz Crne Gore, kako bih ja igrao Jareta, on mi je rekao pa nemoj mene više ništa da pitaš, to je taj čovek, to je Jare, kao da smo se dogovarali... Radilo se punom snagom, pošteno i srcem. I tu nije bilo boga. Dođem u redakciju, a tamo grdna pisma. Pišu mi bioskobdžije, molim vas da li možete da pomerite emisiju unapred ili unazad jer posle šest sati mi ne možemo da igramo predstave. Zato što narod počinje da izlazi iz bioskopa. Napune se kuće, onda se danima priča o tome... ma to je bilo mnogo lepo. Znate, to su bile poštene serije, i ništa nisu prikazival sem običnog života. Videli ste Kamiondžije, nas dvojica smo radili što i 95 odsto ljudi u zemlji, petljali smo i mučili se. Ne znam kako je sad, za televiziju nemam ni nerava, mnogo viču pa mi to smeta.
Ja sam oko tri meseca sa Pajom (Vujisić, p.a.) snimao Kamiondžije u Tranšpedu, to je s leve strane ka Nišu, špediciji koja je vozila za inostranstvo velikim krstaricama. Mi smo sa njima živeli, jeli u njihovom restoranu. Sve sam ja to upijao. Od svakog tog čoveka uzeo sam ponešto i napravio lik. Sastavio sam ga od hiljadu delova i kažem reditelju, Milu Đukanoviću, zove se isto kao i ovaj, ovaj iz Crne Gore, kako bih ja igrao Jareta, on mi je rekao pa nemoj mene više ništa da pitaš, to je taj čovek, to je Jare, kao da smo se dogovarali... Radilo se punom snagom, pošteno i srcem. I tu nije bilo boga. Dođem u redakciju, a tamo grdna pisma. Pišu mi bioskobdžije, molim vas da li možete da pomerite emisiju unapred ili unazad jer posle šest sati mi ne možemo da igramo predstave. Zato što narod počinje da izlazi iz bioskopa. Napune se kuće, onda se danima priča o tome... ma to je bilo mnogo lepo. Znate, to su bile poštene serije, i ništa nisu prikazival sem običnog života. Videli ste Kamiondžije, nas dvojica smo radili što i 95 odsto ljudi u zemlji, petljali smo i mučili se. Ne znam kako je sad, za televiziju nemam ni nerava, mnogo viču pa mi to smeta.
Нема коментара:
Постави коментар